Oživeti zemlju – vrt bez motike

Vrt bez motike je naslov jedne od mojih 4-5 knjiga o gajenju VIP (voća i povrća). Osim te knjige, koju je pisala Amerikanka Rut Staut, imam odličnu knjigu monahinje Atanasije iz manastira Rukumije: Bašte kao nekad. U zbirci je i Masanobu Fukuoka: Revolucija jedne slamke…

Vrt bez motike ima osnovnu ideju – zastiranja zemljišta senom , može i slamom. Ništa se ne kopa, jer se kopanjem remeti prirodno stanje zemlje i sve žive bubice, bakterije i ostalo društvo koje i čini zemlju plodnom se time remeti, a zemlja i isušuje preko svake mere. I tako kad se sloj kojim je leja povrća zastrta ili je to neki žbun, cveće… kad se to resorbuje (a i pre) dodate novi sloj…

Mi tako gajimo paradajiz, krompir… Pri tome nema potrebe za tzv. rotacijom kultura, jer je zemlja iz godine u godinu sve kvalitetnija! Dodatno, meka je i lako se u nju može zasaditi sadnica, rasada…

Nastavak sledi…

Oživeti zemlju – ljudi i priroda

Izgleda da je nama ljudima svojstveno da ne vidimo dalje od nosa – u tom smislu slonovi vide dalje od nas ;). Mislim na činjenicu da se ne radi ništa (po bilo kom pitanju) dok ne bude alarmantno.

Stanje zemlje (mislim pre svega na tlo, jer o stanju zemlje u onom drugom tzv. društveno-političkom pogledu, toliko se govori, a slabo šta kazuje, a i nema se kome…) – stanje zemlje jeste alarmantno.

Podatak koji je zasnovan na podacima prikupljenim širom sveta, da će za dvadeset godina proizvodnja hrane u svetu u celini opasti za 40% a svetska populacija se samo uvećava, govori o tome da se srlja u propast. Nedostatak hrane, a i vode za piće će izazvati haos, otimačine i ratove…

Rešenje nije u tome da nas raznim biološkim sredstvima pobiju radi smanjenja populacije.

Rešenje je u pravilnom odnosu prema zemlji, majci zemlji.

Na imanju imamo voća, raznih vrsta. Mnoge su sadnice mlade, ali i one rađaju i dešava mi se da ne mogu sve ni da utrošim. Šta hoću da kažem – zemlja je vrlo izdašna – sa samo jednog hektara se u potpunosti može obezbediti hrana za desetine ljudi- mnogi baštovanski i poljoprivredni proizvodi se lako mogu odgajati da budu zdravi, samo, samo… samo kad bi ljudi to znali i hteli.

Pre neki dan su u Šapcu bili protesti poljoprivrednika zbog visoke cene đubriva, niskin subvencija, negarantovanih i/ili niskih otkupnih cena… I svi u selu su se zbog toga uznemirili i pažnja se upravlja na tu stranu, stranu daljeg upropašćavanja zemljišta.

Mene to sve mnogo brine – nemam kome da pričam, pa bar pišem na internetu – brine me svo to đubre pored puteva, po gradovima i selima, brine me zanemarivanje i nebriga, nekultura…

Evo moje (skoro skroz završene) staklene bašte:

Oživeti zemlju – o uništavanju plodnog zemljišta

Ljudi koji žive u gradovima to ništa ne vide, ne znaju… setimo se angdota (istinitih) o malim varošanima koji misle da mleko raste u tetrapaku. Priča se, naravno, odavno i mnogo o zdravoj, organskoj hrani, ima primera uspešnih odgajivača, ali su sve to sitnice u odnosu na globalnu situaciju. Dokle god su rafovi puni “hrane” prepune veštačkih dodataka koja košta mnogo manje od kvalitetne hrane, samo malobrojni znaju da je dovoljno za jedan obrok pojesti 2-3 kriške beskvasnog hleba i time obezbediti dugotrajnu energiju… Problem je ogroman, posledice se već osećaju – gojazna deca lošeg imuniteta koja odrastaju po šoping molovima i uz video igre… Rečju, strašno!

Prvo treba ljudi i iz sela i iz grada da shvate da se svakodnevno doprinosi uništavanju plodnog zemljišta, da su nove i nove mere đubrenja, novi, sve jači herbicidi i insekticidi zapravo jaki otrovi za zemlju… a za sva ta prskanja otrovnim materijama, seljaci koriste deminutiv, kažu “Polivali smo.” Svedok sam prskanja zasada jagoda sa traktora, pri čemu su vozač i pomoćnik bili u skafanderima (kao da su, pu,pu daleko bilo u kovid-bolnici). Takođe, radnici u plastenike ulaze u odeći dugih rukava i dugih nogavica (a čim je sunčano u plasteniku je veoma vruće) jer dodir tretiranih biljaka izaziva alergijske reakcije na koži…

Posledice uništavanja plodnog zemljišta smo iskusili na imanju, odmah po kupovini – posadili smo dvadesetak sadnica na njivi gde je prethodno bila pšenica – desetak se održalo, i to su se dosta mučile i sporo napredovale. Od njih su, za sada, samo jedna kruška i jedna mušmula dale rod.

Pokret Save soil ima više snimaka na kojima se govori o problemu iz naslova

Oživeti zemlju

Kao što neki znaju, a neki će tek sad pročitati, pisac ovih redova živi već pet godina na selu.

Traganje za imanjem je počelo posle odlaska u (beogradsku) penziju i posle dve godine se završilo izborom imanja u Metliću, 25 km od Šapca.

Osnovni koncept/želja bili su da oživim sebe i svoj hektar zemlje. Prvi petogodišnji plan 🙂 se završava ovih dana i može se oceniti kao prilično uspešan.

Podsticaj da javno pišem o svom seoskom životu proistekao je iz pokreta “Save soil” i u sledećim zapisima ću iznositi svoja razmišljanja bazirana na do sada naučenom/doživljenom stanju zemlje (tla).

PozdraV 🙂