Ljudi koji žive u gradovima to ništa ne vide, ne znaju… setimo se angdota (istinitih) o malim varošanima koji misle da mleko raste u tetrapaku. Priča se, naravno, odavno i mnogo o zdravoj, organskoj hrani, ima primera uspešnih odgajivača, ali su sve to sitnice u odnosu na globalnu situaciju. Dokle god su rafovi puni “hrane” prepune veštačkih dodataka koja košta mnogo manje od kvalitetne hrane, samo malobrojni znaju da je dovoljno za jedan obrok pojesti 2-3 kriške beskvasnog hleba i time obezbediti dugotrajnu energiju… Problem je ogroman, posledice se već osećaju – gojazna deca lošeg imuniteta koja odrastaju po šoping molovima i uz video igre… Rečju, strašno!
Prvo treba ljudi i iz sela i iz grada da shvate da se svakodnevno doprinosi uništavanju plodnog zemljišta, da su nove i nove mere đubrenja, novi, sve jači herbicidi i insekticidi zapravo jaki otrovi za zemlju… a za sva ta prskanja otrovnim materijama, seljaci koriste deminutiv, kažu “Polivali smo.” Svedok sam prskanja zasada jagoda sa traktora, pri čemu su vozač i pomoćnik bili u skafanderima (kao da su, pu,pu daleko bilo u kovid-bolnici). Takođe, radnici u plastenike ulaze u odeći dugih rukava i dugih nogavica (a čim je sunčano u plasteniku je veoma vruće) jer dodir tretiranih biljaka izaziva alergijske reakcije na koži…
Posledice uništavanja plodnog zemljišta smo iskusili na imanju, odmah po kupovini – posadili smo dvadesetak sadnica na njivi gde je prethodno bila pšenica – desetak se održalo, i to su se dosta mučile i sporo napredovale. Od njih su, za sada, samo jedna kruška i jedna mušmula dale rod.
Pokret Save soil ima više snimaka na kojima se govori o problemu iz naslova
Sopstveni portparol (od 2020) 